Pitanje ubijanja
Pitanje ubijanja je veoma osetljivo. Za praktikante smo postavili striktne zahteve da ne smeju oduzeti život. Ubijanje je apsolutno zabranjeno u svim ispravnim metodima kultivacije, bez obzira da li oni pripadaju Buda–školi, Tao–školi, ili Čimen–školi – to je sigurno. Pošto su posledice ubijanja jako ozbiljne, o ovom moramo govoriti detaljno. U originalnom budizmu, ubijanje se uglavnom odnosilo na oduzimanje ljudskog života, što je bio najozbiljniji čin. Kasnije je ubijanje krupnih sisara, krupnih domaćih životinja, ili relativno krupnih životinja, smatrano za nešto veoma ozbiljno. Zašto je u krugovima kultivatora pitanje ubijanja oduvek uzimano za ozbiljno? U prošlosti se u budizmu verovalo da će životi koji nisu predviđeni da umru, ako budu ubijeni, postati izgubljene duše i lutajući duhovi. Nekada su vršeni rituali da se duše ovakvih ljudi oslobode bede. Bez takvih usluga, te duše bi patile od žeđi i gladi, opstajući u groznoj situaciji. Ovako se nekad govorilo u budizmu.
Mi verujemo da kad neko nekom učini nažao, u zamenu mu mora dati dosta svoga de. Tu obično mislimo na uzimanje stvari koje pripadaju drugima, i slično, ali kad se iznenada prekrati život, bez obzira da li je to životinja ili neko drugo stvorenje, to generiše jako puno karme. U prošlosti se ubijanje uglavnom odnosilo na uzimanje ljudskog života, što proizvodi veliku količinu karme. Ipak, ni ubijanje drugih običnih života ne predstavlja manji greh, jer takođe direktno generiše karmu. Što se tiče praktikanta, njemu se tokom kultivacije na svakom pojedinom nivou daju nedaće. Sve one dolaze od tvoje karme i tvoje su sopstvene nedaće, postavljene na različite nivoe da ti posluže da unaprediš sebe. Dok god budeš popravljao svoj šinšing, bićeš u stanju da ih prebrodiš. Ali kad bi odjednom sva ta karma bila svaljena na tebe, kako bi to prevazišao? Sa tvojim nivoom šinšinga, ovo ne bi mogao da podneseš. To bi te možda sprečilo da se dalje kultivišeš.
Mi nalazimo da kad se čovek rodi, unutar određenog raspona kosmičkog prostora istovremeno se rađa puno „njega”. Svi oni izgledaju isto, nose isto ime, rade slične stvari, pa se i oni mogu smatrati delom celokupnog bića. Ovo je bitno pitanje, jer ako jedan od njih (kao u slučaju drugih krupnih životinja) iznenada umre, dok ostali, u drugim dimenzijama, treba da nastave svoj predodređeni životni put, imajući i dalje puno godina života, ova mrtva osoba će biti u situaciji beskućnika, ostajući da pluta prostorom univerzuma. U prošlosti je opisivano kako izgubljene duše i lutajući duhovi pate od gladi, žeđi i drugih stvari. To bi mogla biti istina. Mi smo u svakom slučaju uočili užasnu situaciju u kojoj se ova osoba muči, zato što mora da sačeka svoju konačnu sudbinu, kad će svaki deo nje, u svakoj dimenziji, okončati svoj životni put. Što duže ovo traje, ona se više muči. Što se više muči, njene patnje proizvode više karme, koja se gomila na telo ubice. Zamislite koliko se karme na ovaj način dobija? Ovo smo uočili natprirodnim moćima.
I ovu smo situaciju zapazili: Kad se čovek rodi, profil njegovog celokupnog života postoji u određenoj dimenziji. Drugim rečima, ono što će raditi u različitim fazama svog života nalazi se tu. Ko je priredio njegov život? To su očigledno uradila viša bića. Na primer, u našem svakodnevnom ljudskom društvu, kad se rodi čovek je u određenoj porodici, ide u određenu školu, a kad odraste radi na određenom radnom mestu, a preko posla koji obavlja ostvaruje razne društvene kontakte. Drugim rečima, na ovaj način se planira izgled celokupnog društva. Ako ovakav život ipak odjednom umre, a da to nije prema originalnom, specifičnom aranžmanu, ili ako se stvari promene, više biće to neće zaboraviti onom ko se umešao. Razmislite, kao praktikanti, mi želimo da se kultivišemo prema visokim nivoima, ali ako život sa visokog nivoa ne oprosti ubici, hoće li da on i dalje moći da se kultiviše? Nivoi nekih učitelja nisu visoki kao što je nivo bića koje je prave aranžmane – zato će i njegov učitelj biti kažnjen i degradiran na niži nivo. Samo razmislite: je li ovo obično pitanje? Znači da kad čovek počini ovakvo nešto, njemu će biti vrlo teško da se kultiviše.
Među Falun Dafa praktikantima moglo bi biti i onih koji su učestvovali u ratovima. Ti ratovi su stanja proizašla iz krupnijih kosmičkih promena u celini, a ti si bio samo jedan element u tim okolnostima. Da se ljudske aktivnosti ne dešavaju pod uticajem kosmičkih promena, takva stanja ne bi bivala nametnuta svakodnevnom ljudskom društvu, niti bi se nazivala kosmičkim promenama. Takvi događaji dešavaju se skladu sa kosmičkim promenama, pa stoga nisu u potpunosti tvoja krivica. Ono što ovde raspravljamo je karma koja nastaje kao rezultat nečijih loših postupaka zarad lične koristi, zadovoljavanja sopstvenih interesa, ili nečeg drugog u vezi s njim samim. Znači, ako uključuje promene na širem planu i značajne promene u društvu, nije tvoja krivica.
Ubijanje može doneti ogromnu karmu. Neko će se upitati: „Budući da kod kuće kuvam, šta će moja porodica jesti ako ne smem da oduzmem život?” Ovo specifično pitanje nije moja briga, jer ja ne savetujem svakodnevne ljude kako da vode život, već predajem Fa praktikantima. Što se tiče toga kako se treba postaviti prema konkretnim pitanjima, prosudite sami u skladu sa Dafom. Uradite kako mislite da vam odgovara. Svakodnevni ljudi će raditi kako im se hoće, i to je njihova stvar; ne može svako biti pravi kultivator. Jedan praktikant, međutim, treba da sledi viši standard, pa stoga ovde iznosim zahteve prema praktikantima.
Pored ljudskih bića i životinja, i biljke predstavljaju život. U drugim dimenzijama, sva materija se javlja u obliku života. Kad tvoje Treće oko dostigne nivo Fa vida, otkrićeš da ti sve, uključujući kamenje, zidove i sve što vidiš, govori i pozdravlja te. Neko će se možda upitati: „Zrnevlje i povrće koje jedemo takođe predstavlja život. Tu su i muve i komarci kod kuće. Šta da radimo?” Prilično je neprijatno kad te leti ujede komarac, a ti bi trebalo da ga gledaš kako te ubada, ne reagujući. Takođe ne bi smeo da ubiješ muvu, koju si ugledao na svojoj hrani, kako je zagađuje. Kažem vam da ne treba tek tako oduzeti život, bezrazložno. Ali isto tako ne treba da postanemo preterano uviđavne dobričine, večito usredsređeni na tričarije, koje paze na svaki korak plašeći se da ne zgaze mrava. Čini mi se da bi ovakav život bio prenaporan. Nije li i to jedna vezanost? Ako zaista ne budeš zgazio mrava dok hodajući skakućeš tamo-ovamo, ipak si bez obzira ubio puno mikro–organizama. Na mikroskopskom nivou puno je još manjih života, uključujući gljivice i bakterije – možda si i njih zgazio i ubio ih. U tom slučaju možda bi trebalo da prestanemo da živimo. Mi ne želimo da postanemo ovakvi, jer to kultivaciju čini nemogućom. Treba se fokusirati na širi plan i kultivisati se na čestit i dostojanstven način.
Kao ljudska bića, mi imamo pravo na održavanje ljudskog života. Zato naše životno okruženje treba da odgovara ljudskim potrebama. Ne možemo namerno povrediti i oduzeti život, ali istovremeno ne treba biti previše obuzet tričarijama. Na primer, povrće i zrnevlje koje uzgajamo takođe predstavlja život. Ne možemo prestati da jedemo i pijemo nešto zato što ima život, jer kako bismo se tada kultivisali? Treba gledati dalekosežnije. Na primer, dok hodaš, neki mravi ili insekti bi ti se mogli naći na putu i stradati. Pošto ih nisi namerno ubio, možda je trebalo da uginu. U svetu organizama i mikroorganizama postoji i pitanje ekološke ravnoteže – previše primeraka neke vrste pravi problem. Zato treba da se kultivišemo na čestit i dostojanstven način. Kad su nam muve ili komarci u kući, možemo ih isterati, ili postaviti mrežu da ih sprečimo da uđu. Ponekad se ne mogu isterati, pa se moraju ubijati. Ako će ujedati i škoditi ljudima u njihovom životnom prostoru, svakako ih treba isterati. Ako ih je nemoguće isterati, ne možemo ih gledati kako ujedaju. Kao praktikantu, oni tebi ne smetaju, imun si na njih, ali članovi tvoje porodice nisu kultivatori već svakodnevni ljudi za koje postoji problem zaraznih bolesti. Ne možemo sedeti skrštenih ruku kad nam komarac ujede dete za lice.
Daću vam primer. Ima jedna priča o Šakjamuniju u njegovim ranim godinama. Jednog dana Šakjamuni se spremao da se okupa u šumi, pa je od jednog učenika zatražio da mu opere korito. Učenik ode do korita i pronađe ga punog insekata, koji unutra gamižu – insekti bi uginuli ako bi on oprao kadu. Učenik se vrati Šakjamuniju, i reče: „Korito je puno insekata.” Šakjamuni mu odgovori, ne pogledavši ga: „Treba da ideš da očistiš korito.” Učenik se vratio koritu, ali nije znao kako da ga opere, a da ne ubije insekte. Ponovo se vratio Šakjamuniju, sa rečima:
„Učitelju, korito je puno insekata. Ako ga operem, insekti će stradati.” Šakjamuni ga pogleda, i reče: „Zamolio sam te da opereš korito.” Učenik je odjednom shvatio, i smesta otišao da opere korito. Ova priča saopštava princip: Ne treba da prestanemo da se kupamo zbog toga što ima insekata, niti zbog komaraca treba da tražimo drugo mesto za život, kao što ne možemo stegnuti omču oko vrata i prestati da jedemo i pijemo jer povrće i zrnevlje predstavlja živote. Ne treba da bude ovako. Moramo izbalansirati odnos između ova dva, i kultivisati se dostojanstveno. U redu je dok god namerno ne ugrožavamo živote. Istovremeno, ljudi takođe moraju imati ljudski životni prostor i životne uslove, i to se mora održavati. Ljudska bića moraju održavati sopstvene živote i živeti normalno.
U prošlosti, neki tobožnji čigong–majstori su govorili: „Život se sme oduzeti prvog ili petnaestog svakog lunarnog meseca.” Neki su čak tvrdili da je u redu ubijati dvonožne životinje, kao da one ne predstavljaju život. Smatra li se ubijanje prvog i petnaestog oduzimanjem života? Znači, to je samo kopanje zemlje, je li? Neki lažni čigong–majstori mogu se prepoznati iz njihovih govora i ponašanja, ili iz onog što kažu i što žele. Svi čigong–majstori koji daju ovakve izjave obično su opsednuti duhom ili životinjom. Samo obratite pažnju na to kako čigong–majstor koji je opsednut lisicom jede pile - dok ga proždire, reklo bi se da ni kosti ne bi ispljunuo. Ubijanje ne samo da donosi puno karme, već uključuje i pitanje milosti. Zar mi, kao praktikanti, ne treba da budemo imamo milosti? Kad se naša milost bude javila, verovatno ćemo otkriti da sva živa bića pate, da svi pate. Ovo će se desiti.
Pitanje ishrane mesom
Ishrana mesom je takođe veoma osetljivo pitanje, ali ishrana mesom ne predstavlja ubijanje života. Iako svi već dugo učite Fa, mi vam nismo tražili da prestanete da jedete meso. Mnogi čigong–majstori, čim kročite na njihovo predavanje, kažu vam da treba da prestanete jesti meso. Možda ćete pomisliti: „Još nisam psihički spreman da odjednom prestanem jesti meso.” Danas je kod kuće za jelo možda pečeno pile, ili pržena riba. Iako dobro mirišu, ti ih ne smeš jesti. Isto je sa kultivacijom u religijama, koje primoravaju praktikante da prestanu da se hrane mesom. Konvencionalne prakse u Buda–školi i neke prakse u Tao–školi kažu ovo isto, i zabranjuju ishranu mesom. Mi od vas to ne tražimo, ali ovo pitanje i nas zanima. Koji je onda naš zahtev? Pošto u našoj praksi Fa kultiviše praktikanta, to znači da će neke situacije nastati iz njegovog gonga i Fa. Tokom kultivacije, različiti nivoi proizvešće različite situacije. Nekog dana, ili posle mog današnjeg predavanja, neki će možda ući u takvo stanje da ne mogu da jedu meso – da im je od njegovog mirisa muka. Ako ga pojedu, imaće nagon da ga povrate. Niko te ne tera, niti sam sebe treba da teraš da ne jedeš meso – to dolazi samo od sebe. Kad stigneš na taj nivo, nećeš moći da jedeš meso, jer se to odražava iz tvog gonga. Ako bez obzira progutaš meso, zaista ćeš povratiti.
Pošto različiti nivoi donose različite situacije, svi veterani među našim praktikantima znaju da će se tokom kultivacije u Falun Dafi desiti ova situacija. Neki praktikanti imaju veliku potrebu i veliku vezanost za ishranu mesom – obično jedu dosta mesa. Kad je drugima od mesa muka, njima nije, i ipak ga mogu jesti. Šta učiniti da bi se uklonila ova vezanost? Nekog će, kad pojede meso, zaboleti stomak, a ako se uzdržava od mesa, neće biti ni bola. Kad se desi ova situacija, znači da više ne treba jesti meso. Znači li to da naši praktikanti od sada nemaju više ništa s mesom? Ne znači. Kako da tretiramo ovo pitanje? Odbojnost prema mesu dolazi iz srca. Koja je svrha? Izvođenje kultivacije u hramovima primorava čoveka da ne jede meso. Ovo, isto kao odbojnost prema mesu koja se odražava u našoj praksi, ima za cilj da ukloni želju za mesom, ili vezanost za ishranu mesom.
Ako u činiji nema mesa, neki ljudi neće ni jesti taj obrok. To je želja svakodnevnog čoveka. Jednog jutra kad sam prolazio pored sporednog ulaza u Park pobede u Čangčuinu, troje su izašli iz parka, glasno pričajući. Jedan reče: „Kakav je to čigong u kom se ni meso ne sme jesti? Pre bih se odrekao deset godina života nego mesa!” Kakva je to snažna želja! Razmislite, zar ovu želju ne treba ukloniti? Definitivno treba. Tokom kultivacije, moraju se odbaciti raznorazne želje i vezanosti. Prosto rečeno, ako se želja za mesom ne ukloni, zar to ne znači da se nismo oslobodili vezanosti? Kako neko takav da okonča kultivaciju? Znači, dok god je nešto vezanost, to treba da se odstrani. Ali ovo ne znači da on više nikad neće jesti meso. Odricanje od ishrane mesom nije samo po sebi cilj – cilj je ne imati tu vezanost. Ako se u vreme kad ne možeš da jedeš meso oslobodiš vezanosti, posle ćeš možda ponovo moći da ga jedeš, meso ti tada svojim mirisom neće izazivati mučninu, niti će mu ukus biti grozan. Ako tada budeš jeo meso, neće biti problem.
Kad ponovo budeš mogao da jedeš meso, više neće biti ni tvoje vezanosti, ni tvoje potrebe za mesom. Desiće se, međutim, velika promena, jer ti meso više neće biti ukusno. Ako ga spreme kod kuće, ješćeš ga sa svojom porodicom; ako ga ne spreme, neće ti nedostajati; ako ga budeš jeo, neće ti biti ukusno. To je scenario koji će se odigrati. Ali izvođenje kultivacije među svakodnevnim ljudima je prilično složeno. Ako ti kod kuće stalno spremaju meso, posle nekog vremena ponovo će ti postati ukusno. Ovakvi obrti će se dešavati i u buduće, ponavljajući se mnogo puta tokom celokupne kultivacije. Odjednom ćeš ponovo moći da jedeš meso. Ne treba da ga jedeš kad ga ne možeš jesti. Zaista ga nećeš moći jesti, a kad ga budeš pojeo, povratićeš. Sačekaj kad ponovo budeš mogao da jedeš meso i sledi prirodan tok. Jesti ili ne jesti meso nije samo po sebi svrha – suština je u tome da se odstrani vezanost.
Naša škola Falun Dafe omogućava brz napredak. Dok god budeš popravljao svoj šinšing, brzo ćeš se probijati kroz nivoe. Neki ljudi i inače nisu mnogo zavisni od mesa, i nije ih briga ima li mesa u obroku. Njima će trebati nekoliko nedelja da prevaziđu ovu vezanost. Nekima će za to trebati mesec, dva, tri ili čak pola godine. Osim u izuzetnim slučajevima, ne treba više od godinu dana da se ponovo počne jesti meso. Ovo se dešava zato što je danas meso postalo glavni sastojak ljudske ishrane. Bez obzira, profesionalni praktikanti u hramovima ne treba da jedu meso.
Hajde da vidimo kako budizam gleda na ishranu mesom. Najraniji originalni budizam nije zabranjivao meso. Kad je Šakjamuni vodio svoje učenike u šumu, da se kultivišu kroz teškoće, nije bilo pravila koje zabranjuje ishranu mesom. Zašto nije bilo? Zato što kad je Šakjamuni, pre 2.500 godina, predavao svoju Darmu, ljudsko društvo je bilo vrlo nerazvijeno. Neki krajevi su imali poljoprivredu, dok neki nisu; obradive zemlje je bilo malo, a svuda su bile šume. Žitarice su bile izuzetno retke, i malo ih je bilo. Ljudska bića upravo su bila izronila iz primitivnog društva, živela su uglavnom od lova, pa je meso u mnogim krajevima bilo glavna hrana. Da bi ljudske vezanosti napustili što je više moguće, Šakjamuni je svojim sledbenicima zabranio da imaju bilo kakva materijalna dobra i materijalna bogatstva, povevši ih sa sobom da prose hranu. Oni bi jeli šta god im se da, jer kao praktikanti nisu mogli da biraju hranu, koja je mogla uključivati meso.
U originalnom budizmu postojala je zabrana nekih vrsta hrane - han . Han potiče iz originalnog budizma, a danas se odnosi na zabranu ishrane mesom. Zapravo, u to doba se han nije odnosio na meso, već na namirnice poput crnog i belog luka, i đumbira. Zašto su ove namirnice bile han? Danas to mnogi sveštenici ne umeju jasno da objasne. Pošto se većina njih ne kultiviše istinski, njima mnogo toga nije jasno. Ono čemu je Šakjamuni poučavao zvalo se „zapovesti, koncentracija, mudrost”. Zapovesti se odnose na napuštanje svih vezanosti običnih ljudi. Koncentracija znači da se praktikant kultiviše u potpunom transu, sedenjem u meditaciji – mora se biti u potpunom transu. Sve što remeti trans u kultivaciji smatralo se ozbiljnom smetnjom. Onaj ko pojede beli ili crni luk, ili đumbir, ima jak zadah. U to doba, sveštenici su obično meditirali u pećini, ili u šumi, tako što bi sedam ili osam njih posedalo u krug. Ako bi neko prethodno jeo nešto od ovog, rezultat bi bio iritirajući miris koji bi uticao na druge dok sede u transu, ozbiljno ih ometajući u meditaciji. Tako je nastalo ovo pravilo; ovakva hrana je smatrana za han, pa je bila zabranjena. Mnogim bićima koja se odgajaju u telu odbojni su ovakvi jaki mirisi. Luk i đumbir takođe mogu da stimilušu požudu, a previše konzumiranja stvara naviku. Zato su bili smatrani za han.
U prošlosti, nakon dostizanja vrlo visokog nivoa kultivacije i ulaska u stanje Otvorenog gonga ili Polu–otvorenog gonga, mnogi sveštenici takođe su shvatali da ova pravila nisu zaista bitna za kultivaciju. Ako se jedna vezanost može ostaviti, onda ono na šta se odnosi više nema uticaja – vezanost je ono što predstavlja smetnju. Zato su i ozbiljni sveštenici iz prošlosti shvatali da pitanje ishrane mesom nije ključno. Ključno je da li se može odstraniti vezanost. Ako neko nema vezanost, u redu je da jede sve čime može napuniti stomak. Pošto se sveštenici u manastirima odavno kultivišu na ovaj način, mnogi od njih su navikli na ovo. Pored toga, ovo više nije prosto pravilo, već pismeni propis hrama da se meso uopšte ne sme jesti. Tako su se ljudi navikli na ovakav način kultivacije. Pomenimo sveštenika Đigonga, koga su proslavila dela literature. Sveštenici ne treba da jedu meso, ali on je jeo meso i na taj način postao poznat. Zapravo, budući da je prognan iz hrama Lingjin i da se radilo o fizičkom opstanku, nalaženje hrane prirodno je postalo njegova glavna briga. Da bi napunio stomak jeo je sve čega se mogao dočepati. Dok god je mogao utoliti svoju glad, nije imao vezanost ni za jednu vrstu hrane, niti ga je zanimalo šta jede. Na svom nivou kultivacije, on je spoznao ovaj princip. Zapravo, Đigong je samo jednom ili dvaput pojeo meso, ali kad su čuli za sveštenika koji jede meso, piscima je proradila mašta. Što je tema šokantnija, čitaoci će se više zanimati. Književna dela nalaze izvore u životu, ali ga prevazilaze; tako su ga pisci učinili popularnim. Zapravo, kad se vezanost odstrani, više nije važno šta se jede da bi se napunio stomak.
U jugoistočnoj Aziji, ili u južnim delovima Kine poput Guangdonga i Guangšija, neki budisti laici u razgovoru ne nazivaju sebe budistima, jer im to zvuči suviše staromodno. Oni kažu da jedu budističku hranu, ili da su vegetarijanci, što sugeriše da su budisti–vegetarijanci. Oni kultivaciju Bude shvataju kao nešto sasvim jednostavno. Kako vegetarijanska ishrana može nekome omogućiti da odgaji Budu? Svako zna da je ishrana mesom samo jedna ljudska vezanost, jedna želja – ona je samo vezanost. Vegetarijanstvo uklanja samo ovu jednu vezanost. Ostaje da se napusti zavist, takmičarski mentalitet, vezanost za ushićenje, potreba za hvalisanjem, i mnoge druge vezanosti – brojne su ljudske vezanosti. Kultivacija se može okončati samo ako se uklone sve vezanosti i želje. Kako se samo oslobađanjem od vezanosti ishranom mesom može odgajiti Buda? Ovo nije ispravno razmišljanje.
Po pitanju hrane, osim za meso, čovek ne treba da bude vezan ni za druge vrste hrane. To važi i za ostale stvari. Neki ljudi kažu da im se dopada neka konkretna vrsta hrane, što je takođe želja. Pošto dostigne određeni nivo kultivacije, praktikant više nema ovu vezanost. Naravno, naš Fa se predaje na veoma visokom nivou, i predaje se sažimanjem različitih nivoa. Nemoguće je odmah učiniti ovaj korak. Kažeš da ti se nešto jede, ali kad u tvojoj kultivaciji stvarno dođe vreme da se oslobodiš te vezanosti, više to nećeš moći da jedeš. Ako ga budeš jeo, neće biti ukusno, ili neće imati pravi ukus. Dok sam išao na posao, kantina u preduzeću je poslovala sa gubitkom, da bi posle bila zatvorena. Kad je zatvorena, svi su sami donosili ručak na posao. Kuvati ujutru je bilo komplikovano i iscrpljujuće. Ponekad bih kupio dve parene zemičke i parče tofua u soja sosu. Teoretski bi ovo trebalo da je lak obrok, ali jesti ga stalno i dalje nije dobro, jer i ta vezanost se mora ukloniti. Čim bih ponovo video tofu, bilo bi mi muka i više ga nisam mogao jesti; to se dešavalo da bi me sprečilo da razvijem vezanost. Naravno, ovo se događa samo kad se dostigne određeni nivo kultivacije. U početku neće biti ovako.
Buda–škola ne dopušta konzumiranje alkohola. Jeste li ikad videli Budu kako drži pehar s vinom? Ne. Objasnio sam da neko možda neće moći da jede meso, ali kad se tokom kultivacije među svakodnevnim ljudima oslobodi ove vezanosti, neće mu biti problem da ga ponovo počne jesti. Posle prestanka upotrebe alkohola, međutim, ne treba ponovo piti. Zar jedan praktikant nema gong u svom telu? Različiti oblici gonga i neke natprirodne moći se pokazuju na površini tela, i sve su neokaljane. Čim popiješ alkohol, sve one će momentalno napustiti telo. U deliću sekunda na tvom telu ništa neće ostati, jer sve one se plaše tog mirisa. Zaista je odvratno ako stekneš ovu naviku, jer upotreba alkohola čoveka može da učini neuračunljivim. Zašto je u nekim kultivacionim praksama Velikog Taoa potrebno da se pije alkohol? Jer one ne odgajaju glavnu dušu (džu juenšen), a alkohol dovodi do toga da glavna duša izgubi svest.
Neki vole alkohol koliko i sopstveni život; neki uživaju da piju alkohol; neki su čak otrovani konzumiranjem alkohola, pa bez alkohola ne mogu ni da taknu svoju činiju s pirinčem – oni ne mogu bez alkohola. Kao praktikanti, mi ne treba da budemo ovakvi. Upotreba alkohola definitivno izaziva zavisnost. To je želja, koja ona stimuliše ljudske nerve zadužene za zavisnost – što se više pije, više se postaje zavisan. Hajde da razmislimo: kao praktikanti, zar ove vezanosti ne treba da se oslobodimo? I ta vezanost se mora ukloniti. Neko će pomisliti: „To je nemoguće, jer ja sam odgovoran za animiranje klijenata.” Ili: „Odgovoran sam za realizaciju poslovnih kontakata. Bez pića je teško sklapati poslove.” Ja bih rekao da ne mora biti baš tako. Obično kad se sklapa posao, posebno sa strancima, ti možeš naručiti gazirano piće, neko će naručiti mineralnu vodu, a neko pivo. Niko te neće terati da piješ alkohol - sam biraš svoje piće i piješ koliko želiš. Ovo se posebno retko dešava među visoko obrazovanim osobama. Obično je tako.
I pušenje je vezanost. Neki kažu da ih pušenje osvežava, ali ja ovo zovem zavaravanjem samog sebe i obmanjivanjem drugih. Kad je umoran od posla ili od pisanja nečega, čovek poželi da napravi puš–pauzu. Pošto popuši cigaretu, on oseća da ga je osvežila. Zapravo, ovo nije istina – tako se oseća jer je napravio pauzu. Ljudski um je u stanju da stvori lažni utisak i iluziju – koja će posle postati verovanje, varka da osećaš kako pušenje osvežava. Ali ono to ne može, pa i nema takvo dejstvo. Pušenje ne daje ništa dobro ljudskom telu. Nekom ko je dugo bio pušač, lekar će posle autopsije ustanoviti da su mu traheje i pluća potpuno crni.
Zar mi praktikanti ne želimo da očistimo svoja tela? Mi stalno treba da pročišćavamo tela, konstantno napredujući ka višim nivoima. Ako ipak to i dalje unosiš u svoje telo, zar ne ideš u smeru suprotnom od našeg? Osim toga, to predstavlja snažnu želju. Neki ljudi znaju da to ne valja, ali ne mogu da prestanu. Zapravo, dopustite da vam kažem da njih ne vode ispravne misli, pa im na taj način neće biti lako da prestanu. Kao praktikant, pokušaj to da smatraš za vezanost koje se treba rešiti, i probaj da prestaneš. Svima koji zaista žele da se kultivišu savetujem da ostave pušenje, i garantujem uspeh. Za vreme seminara, u polju u kom se nalazimo, niko ne pomišlja na pušenje. Ako želiš da prestaneš, garantujem da će ti poći za rukom, a kad ponovo budeš zapalio cigaretu, neće imati pravi ukus. Isti efekat nastaće kad se pročita ovo predavanje u knjizi. Naravno, ako te ne zanima kultivacija, mi se nećemo baviti tobom, jer ja mislim da ti, kao praktikant, treba da prestaneš. Jednom sam dao ovakav primer: Jesi li ikad video Budu ili Taoa kako sede sa cigaretom u ustima? Zar bi ovako nešto moglo da se desi? Sad kad si praktikant, koji je tvoj cilj? Zar ne treba da prestaneš? Zato kažem da ako želiš da se kultivišeš, treba da ostaviš pušenje. Ono škodi tvom telu, i pri tom predstavlja želju - upravo je suprotno od onog što je potrebno jednom praktikantu.
Zavist
Kad predajem Fa, često iznosim pitanje zavisti. Zašto? Jer u zavist se Kini vrlo snažno ispoljava. Toliko je jaka da je postala nešto prirodno, i ljudi je ne osećaju. Zašto Kinezi imaju ovako jaku zavist? To ima svoje korene. Kineski narod je u prošlosti bio pod velikim uticajem konfučijanzma, pa je razvio introvertan karakter. Kad su ljuti ili srećni, oni to ne pokazuju. Oni veruju u uzdržavanje i trpeljivost. Pošto smo navikli na ovakav način, cela naša nacija je razvila taj introvertni karakter. Svakako, to ima svojih prednosti, poput odsustva potrebe da se pokaže unutrašnja snaga. Ali ima i svojih mana, pa može doneti negativne sporedne efekte. Posebno u ovom Periodu kraja Darme, negativni aspekti postali su uočljiviji, pa mogu da pospeše jačanje zavisti. Kad neko objavi dobre vesti o sebi, drugi momentalno postaju ljubomorni. Neki se plaše da pomenu svoje nagrade ili zasluge na poslu i slično, iz straha da će drugima biti neprijatno kad saznaju vesti. Zapadnjaci ovo nazivaju „orijentalnom ljubomorom”, ili „azijskom ljubomorom”. Celokupan azijski region je manje–više ovakav, zahvaljujući uticaju kineskog konfučijanizma. Ovo se posebno snažno ispoljava u Kini.
Ova zavist je na neki način povezana sa apsolutnim egalitarizmom kome se ranije težilo: Na kraju krajeva, ako se nebo sruši, svi ćemo umreti; svi treba jednako da učestvuju u dobrom; svakom plata treba jednako da poraste, bez obzira na procenat rasta. Ovaj rezon, u kom se prema svakom postupa na isti način, čini se pošten, ali u stvarnosti, kako ljudi mogu biti isti? Poslovi koje obavljaju su različiti, pa i granice do kojih snose odgovornost. U ovom univerzumu postoji princip da bez gubitka nema dobitka. Da bi dobio, moraš izgubiti. Među svakodnevnim ljudima smatra se da se ne može dobiti ono što se ne zaradi: ako više radiš više ćeš zaraditi; ako manje radiš manje ćeš zaraditi. Što veći napor uložiš, zaslužuješ da ti se više vrati. Apsolutni egalitarizam koji je nekad bio popularan zastupao je tezu je su svi rođeni jednaki, i da je post–natalni život ono što nas menja. Nalazim da je ova izjava suviše apsolutna, a sve što se postavi kao apsolutno, je pogrešno. Zašto se neki rađaju ženskog, a neki muškog pola? Zašto svi ne liče jedni na druge? Ljudi se ne rađaju isti, jer neki se rađaju bolesni i hendikepirani. Sa visokih nivoa se vidi da celokupan ljudski život leži u drugoj dimenziji. Kako mogu biti isti? Svi ljudi žele da budu jednaki, ali ako nešto nije deo tvog života, kako se može reći da si jednak? Svi ljudi nisu isti.
Karakter ljudi u zemljama Zapada je, u poređenju, ekstrovertan. Na njima se jasno vidi kad su srećni ili ljuti. Ovo ima svoje prednosti, ali takođe i svoje mane, poput nedostatka suzdržanosti. Ova dva temperamenta proističu iz različitih mentaliteta, pa u praksi dovode do različitih rezultata. Ako Kineza pohvali šef, ili ako ima dobar tretman, drugima to nije po volji. Ako dobije veći bonus, bolje bi mu bilo da ga u tajnosti stavi u džep, da drugi ne saznaju. Danas je teško biti uzoran radnik. Ako si uzoran radnik, od tebe će se očekivati da rano ujutro dolaziš na posao, odlazeći kasno uveče. Drugi će sarkastično reći: „Pošto si ti dobar radnik, a mi nismo, zašto sve sam ne uradiš?” Teško je biti dobar čovek.
U drugim zemljama je upravo suprotno. Kad vidi da je tog dana dobro radio, šef će zaposlenom dati bonus. Ovaj će veselo pred drugima prebrojati novčanice i pohvaliti se da mu je šef dao toliko i toliko novca. On to radosno može da kaže drugima, bez da trpi posledice. Kad se u Kini desi da neko zaradi bonus, šef će mu čak reći da ga sakrije, da drugi ne vide. U drugim zemljama, ako dete bez greške uradi test, otrčaće kući srećno, vičući: „Dobio sam peticu! Dobio sam peticu!” Dete će juriti sve do kuće. Komšinica će otvoriti vrata i reći: „Bravo, Tome, dobar momak.” Drugi komšija će otvoriti prozor: „Ej, Džek, bravo! Dobar dečko.” Kad bi se ovo desilo u Kini, nastala bi katastrofa. „Dobio sam peticu! Dobio sam peticu”, dete iz škole trči kući. Čak pre nego što otvori vrata, sused kod kuće već počinje da gunđa: „Šta je tu tako genijalno što si dobio peticu? Hvališeš se?! Ko nije dobio peticu?” Dva različita pristupa proizvode različite rezultate. Ovo može probuditi zavist, jer kad nekom dobro ide, umesto da zbog njega budu srećni, drugima je nelagodno. Ovakav problem može nastati.
Godinama unazad u Kini je forsiran apsolutni egalitarizam, što je poremetilo način razmišljanja ljudi i njihove vrednosti. Daću vam konkretan primer. Na poslu, neko oseća da drugi nisu sposobni kao on; sve što on uradi, dobro je urađeno. On sebe smatra izuzetnim. U sebi misli: „Ja sam sposoban za šefa ili direktora ove fabrike, ili čak za nešto više. Čini mi se da bih i premijer mogao da budem.” Njegov šef možda takođe misli da je on zaista sposoban i da sve može da postigne. I kolege možda drže da je on sposoban i talentovan. Međutim, možda postoji druga osoba u istoj radnoj jedinici, ili koja s njim deli kancelariju, a nesposobna je da išta uradi i ništa ne vredi. Ipak, ova nesposobna osoba jednog dana umesto njega dobija unapređenje, pa čak postaje njegov nadređeni. Veoma uznemiren i prilično ljubomoran, on u svom srcu oseća da ovo nije pošteno i žali se svom šefu i kolegama.
Ukazujem vam na ovaj princip, koji svakodnevni ljudi ne mogu da shvate. Možeš misliti da si u svemu dobar, ali ne možeš dobiti šta želiš jer ti je takva sudbina. Onaj tamo ne valja ni za šta, ali njemu jeste suđeno i postaće šef. Bez obzira šta svakodnevni ljudi misle, to je samo gledište svakodnevnog čoveka. Iz perspektive višeg života, razvoj ljudskog društva napreduje prema određenoj zakonitosti razvoja – zato ono što neko radi u životu nije uređeno u skladu sa njegovim mogućnostima. Budizam veruje u princip karmičkog vraćanja. Život čoveka se aranžira u skladu sa njegovom karmom. Bez obzira koliko si sposoban, ako nemaš de, možda u ovom životu ništa nećeš imati. Ti možda misliš da onaj drugi ništa ne valja, ali taj ima puno de. On može postati visoki funkcioner, ili zaraditi bogatstvo. Svakodnevna osoba ovo ne može da sagleda, pa uvek veruje da treba da radi baš ono za šta je sposobna. Zato se ona celog života, ranjenog srca, bori i nadmeće. Ona je ogorčena i iscrpljena, u svemu nalazi nepravdu. Pošto ne može da jede i spava kako treba, ona je tužna i razočarana. Kad ostari, lošeg je zdravlja, i pojavljuju se svakojake bolesti.
Zato naši praktikanti još manje treba da budu ovakvi; jedan praktikant treba da sledi prirodan tok stvari. Ako ti nešto pripada, nećeš ga izgubiti; ako ti nešto ne pripada, nećeš ga dobiti ni ako se za to budeš potukao. Naravno, ovo nije apsolutno. Da jeste apsolutno, ne bi postojalo pitanje vršenja loših dela. Drugim rečima, postoje faktori nestabilnosti. Ali ti si, kao praktikant, zaštićen Učiteljevim fašenom, tako da drugi ne mogu oduzeti ono što ti pripada, čak i ako žele. Mi, znači, verujemo da treba slediti prirodni tok stvari. Ponekad ti se čini da nešto treba da bude tvoje, a i drugi ti kažu da je tvoje. Ali zapravo nije. Veruješ da jeste, ali ispašće da nije. Ovo će otkriti možeš li se pomiriti s takvim stanjem. Ako ne možeš, to je vezanost. Ovaj metod se koristi da se oslobodiš vezanosti za sopstveni interes. To je suština. Pošto svakodnevni ljudi ne shvataju ovaj princip, oni se takmiče i bore za sopstvene interese.
Među svakodnevnim ljudima zavist je veoma izražena, a evidentna je i u krugovima kultivatora. Među različitim školama čigonga nema uvažavanja, poput „tvoja škola je dobra” ili „njegova škola je dobra” – daju se i pozitivni i negativni komentari. S mog gledišta, sve one su na nivou lečenja i održavanja zdravlja. Među tim međusobno osporavanim školama, većina njih pripada haotičnim praksama, ili onim koje počivaju na opsednutošću duhom ili životinjom, onim što ne uvažavaju šinšing. Neko je možda vežbao čigong preko dvadeset godina, a da nije razvio natprirodne moći, dok ih je neko drugi dobio odmah na početku. Ovaj će smatrati da to nije pravedno: „Vežbam već dvadeset godina i nisam razvio natprirodne moći, a on jeste. Kakve natprirodne moći je dobio?” Taj čovek će se razgneviti: „On je opsednut duhom ili životinjom i ima kultivaciono ludilo!” Dok čigong–majstor drži predavanje, neko u publici možda misli: „Kakav je on čigong–majstor? Nemam želju da slušam šta priča.” Taj čigong–majstor možda zaista ne ume da govori tako dobro kao on, ali ono što predaje je nešto što pripada samo njegovoj školi. Onaj drugi sve uči i pohađa sve seminare, i ima gomilu diploma. Naravno da ovakva osoba zna mnogo više od čigong–majstora. Ali čemu to? Tu se radi isključivo o lečenju i održavanju zdravlja. Što se više puniš, informacije koje dobijaš biće haotičnije i kompleksnije, pa će kultivacija biti teža. Sve je zbrkano. Prava škola kultivacije uči da se mora slediti jedan put, i da se s njega ne sme skretati. Ovo se događa i među pravim praktikantima, jer uzajamno nepoštovanje i ne eliminisanje vezanosti za nadmetanjem mogu dovesti do zavisti.
Ispričaću vam jednu priču. U knjizi Kanonizacija bogova , Šen Gongbao nalazi da je Đijang Cija star i nesposoban. Ali Nebeski praotac poverava Đijang Ciju dodelu titula besmrtnicima. Šen Gongbao u svom srcu oseća da ovo nije pravedno: „Zašto je njemu povereno da dodeli titule besmrtnicima? Ja sam toliko moćan da bih svoju odsečenu glavu mogao sebi da vratim na ramena. Zašto meni nije poveren taj zadatak?” Bio je toliko ljubomoran da je uvek pravio probleme Đijang Ciju.
Originalni budizam iz Šakjamunijevog vremena je govorio o natprirodnim moćima. Danas se u budizmu niko više ne usuđuje da pomene natprirodne moći. Ako pomeneš natprirodne moći, reći će ti da imaš kultivacionu poremećenost. „Koje natprirodne moći?” Uopšte ih neće priznati. Zašto? Danas čak ni sveštenici ne znaju o čemu se tu radi. Šakjamuni je imao deset glavnih učenika, među kojima se za Mucijenlijena govorio da je prvi po natprirodnim moćima. Šakjamuni je imao i ženske učenike, a među njima je Lijenhuas bila prva po natprirodnim moćima. Isto je bilo i kad je budizam došao u Kinu. Kroz istoriju je bilo puno odličnih sveštenika. Kad je Bodidarma došao u Kinu, jahao je na stabljici trske da bi prešao reku. Ipak su kroz istoriju natprirodne moći sve više poricane. Glavni razlog je taj što ljudi poput starijih sveštenika i starešina hramova nisu obavezno imali jake urođene kvalitete. Iako su bili starešine i stariji sveštenici, to su ipak pozicije svakodnevnih ljudi. I oni su praktikanti, jedino što su to po profesiji. Vi kultivaciju izvodite kod kuće, kao amateri. Da li će neko uspeti u kultivaciji zavisi isključivo od odgajanja srca. Isto važi za sve, i ne sme se podbaciti ni za pedalj. Ali mlađi sveštenik koji kuva i loži možda nema loš urođeni kvalitet; što se mlađi sveštenik više muči, lakše mu je da dostigne Otvaranje gonga. Što udobnije živi, starijem svešteniku je teže da dostigne stanje Otvaranja gonga, budući da postoji pitanje transformacije karme. Mlađi sveštenik radi naporno i neumorno; on će brže otplatiti svoju karmu i prosvetliti se. Možda će jednog dana odjednom dostići Otvaranje gonga. Sa ovim Otvaranjem gonga, prosvetljenjem ili polu–prosvetljenjem, pojaviće se njegove natprirodne moći. Svi sveštenici u manastiru će dolaziti da ga pitaju nešto, i svi će ga poštovati. Ali starešini manastira ovo neće odgovarati: „Kako ja i dalje mogu biti starešina? Koje prosvetljenje – taj ima kultivacionu poremećenost. Izbacite ga odavde.” I tako hram izgoni mlađeg sveštenika. Kako vreme prolazi, niko se u kineskom budizmu više ne usuđuje da pomene natprirodne moći. Znate kako je Đigong bio moćan. Mogao je da pomeri stabla sa planine Umei i da izbaci cepanice iz bunara, jednu po jednu. Ipak je na kraju izgnan iz hrama Lingjin.
Zavist je vrlo ozbiljna stvar, jer direktno utiče na to možemo li okončati kultivaciju. Ako se zavist ne odstrani, sve što si odgajio stajaće na klimavim nogama. Pravilo je ovakvo: Onaj ko se tokom kultivacije ne oslobodi zavisti, neće dostići Istinsko dostignuće – apsolutno ne. Možda ste ranije čuli kako je Buda Amitaba pričao o odlasku u raj s karmom. Ali to se neće desiti ako se ne oslobodimo zavisti. Može se oprostiti da neko podbaci u nekim manje važnim aspektima, pa da ode u raj sa karmom, da bi tamo nastavio kultivaciju, ali ovo je apsolutno nemoguće ako se ne odstrani zavist. Danas saopštavam praktikantima da ne treba zatvarati oči pred ovim. Cilj koji želite da postignete je kultivacija prema visokim nivoima. Vezanost za zavist se mora eliminisati. Zato sam u ovom predavanju izdvojio to pitanje.
Pitanje lečenja bolesti
Po pitanju lečenja bolesti – ja vas ne učim da lečite. Nijedan pravi Falun Dafa praktikant ne treba da leči druge. Jednom kad nekom izlečiš bolest, moji fašeni će ti oduzeti sve stvari u telu, koje si dobio od Falun Dafe. Zašto se na ovo pitanje gleda tako strogo? Jer je to pojava koja podriva Dafu. Nije samo to da ćeš narušiti sopstveno zdravlje; nekim ljudima se, čim izleče bolest, prohte da ovo ponove, pa grabe svakog na koga naiđu, da ga leče i pokažu se na taj način. Nije li to vezanost? To će ozbiljno omesti kultivaciju.
Mnogi tobožnji čigong–majstori iskorišćavaju želju svakodnevnog čoveka da leči pacijente, pošto nauči čigong. Oni će te učiti ovim stvarima, tvrdeći da se bolesti leče emitovanjem čija. Nije li ovo smešno? Ti imaš či, i onaj drugi ima či. Kako ga možeš lečiti svojim čijem - možda će njegov či nadjačati tvoj! Jedan či ne može da kontroliše drugi. Kad se u kultivaciji na visokom nivou razvije gong, ono što on generiše je visoko–energetska materija, koja uistinu može da izleči, odbije i savlada bolest, ali ne može da ukloni njen uzrok. Zato, da bi se zaista izlečila bolest i da bi čovek potpuno ozdravio, potrebna je natprirodna moć. Postoje posebne natprirodne moći za lečenje svake pojedine bolesti. Što se tiče natprirodnih moći za lečenje bolesti, reći ću vam da njih ima više od hiljadu vrsta, i da bolesti ima koliko i natprirodnih moći. Ma koliko bio vešt u lečenju, bez ovih moći ti ništa ne vredi.
Poslednjih godina, neki ljudi su napravili haos u krugovima kultivatora. Među onim pravim čigong–majstorima koji su istupili u javnost radi lečenja i održavanja zdravlja, ili onima koji su na samom početku utabali put, ko je učio ljude da leče pacijente? Oni su vam uvek lečili bolesti ili vam pokazivali kako da se kultivišete i održite zdravlje. Oni su vas učili setu vežbi, da bi zatim sami, kroz vežbu, mogli da se izlečite. Posle su lažni čigong–majstori istupili u javnost i proizveli haos. Svako ko želi da leči pacijente pomoću čigonga, privući će opsednutost duhom ili životinjom – ovo je definitivno. Pod okolnostima koje su postojale u to doba, neki čigong–majstori jesu lečili pacijente, ali samo da bi se povinovali promenama u kosmičkoj klimi tog vremena. Ipak čigong nije veština običnih ljudi, i taj fenomen nije večno mogao trajati. On je bio posledica promena kosmičke klime u to doba; samo je proizvod tog vremenskog perioda. Kasnije su se neki specijalizovali za obuku drugih u lečenju bolesti, na ovaj način praveći zbrku. Kako jedan svakodnevni čovek za tri ili pet dana može da nauči da leči bolesti? Neko kaže: „Ja mogu da lečim ovu ili onu bolest.” Moram vam reći da svi ti ljudi nose opsedajuće duhove ili životinje. Znaju li oni šta im se nakačilo na leđa? Oni su opsednuti duhom ili životinjom, ali to niti primećuju, niti znaju. Oni se osećaju veoma dobro i misle da su vrlo sposobni.
Da bi dostigli ovaj cilj, pravi čigong–majstori moraju proći mnoge godine iscrpljujuće kultivacije. Lečeći pacijenta, da li si se ikad upitao poseduješ li moćne natprirodne sposobnosti da eliminišeš tuđu karmu? Jesi li ikad primio neko pravo učenje? Kako za tri ili pet dana možeš naučiti da lečiš? Kako rukama običnog čoveka možeš da lečiš? Uprkos tome, takav jedan tobožnji čigong–majstor je iskoristio tvoju slabost i ljudsku vezanost. Zar ne želiš da lečiš? Ovakva osoba će organizovati čas lečenja na kom se uče neki metodi lečenja, poput či–igle, svetlosne metode, ispuštanja čija, nadomeštanja čija, takozvane akupresure, i takozvanog „metoda hvatanja rukom”. Puno je metoda koje imaju za cilj da ti uzmu novac.
Hajde da pričamo o metodi hvatanja rukom. Ono što mi sagledavamo je sledeća situacija. Zašto ljudi poboljevaju? Osnovni razlog nečije bolesti i sve njegove nesreće je karma – karmičko polje crne materije. To je nešto što je jin (negativno) i nešto loše. I ta zla bića su nešto negativno i potpuno su crna; ona dolaze pošto im ovakva sredina odgovara. To je fundamentalni razlog zašto se poboljeva, i osnovni izvor bolesti. Naravno, postoje još dva oblika. Jedan je biće mikroskopskih dimenzija velike gustine, kao grozd karme; drugi je ono što su nagomilali preci, i kao da dolazi kroz cev, retko se sreće, ali postoji.
Hajde da pričamo o najčešćim bolestima. Kad čovek negde ima tumor, infekciju, osteofitozu ili slično, znači da u drugoj dimenziji, na tom mestu, postoji biće. To biće se nalazi u veoma dubokoj dimenziji. Običan čigong–majstor, ili obična natprirodna moć, ne može ga detektovati; jedino što oni vide je či na telu čoveka. Ispravno je reći da tamo gde je crni či, tamo je i bolest. Ipak crni či nije osnovni uzrok bolesti, već je to biće u drugoj dimenziji, koje generiše ovo polje. Neki ljudi pričaju o pražnjenju i uklanjanju crnog čija – samo napred, slobodno ga isprazni! Malo posle ovoga će se ponovo generisati, jer neka bića su veoma moćna i sposobna su da pronađu či čim se ukloni; sama mogu da ga nađu. Bez obzira kako se primeni, lečenje ne uspeva.
Prema nekom ko vidi natprirodnim moćima, tamo gde se nalazi crni či, smatra se da to mesto ima patogeni či. Lekar kineske medicine će na tom mestu pronaći blokirane energetske kanale, jer či i krv ne cirkulišu, pa su energetski kanali zakrčeni. Za lekara Zapadne medicine, to mesto će predstavljati simptom čira, tumora, osteofitoze, zapaljenja, itd – ono što se manifestuje u ovoj dimenziji, ima taj oblik. Kad ukloniš to biće, ustanovićeš da je u ovoj dimenziji s telom sve u redu. Bez obzira da li je protruzija interverbalnih diskova ili osetofitoza, pošto ukloniš tu stvar i očistiš to polje, činiće ti se da je bolest momentalno izlečena. Možeš još jednom otići na rentgen, da bi ustanovio da je osteofitoza nestala. Osnovni razlog je što je to biće proizvodilo taj efekat.
Neki ljudi tvrde da ćete za tri do pet dana moći da lečite bolesti ako vas nauče metod hvatanja rukom. Pokažite mi taj svoj metod hvatanja rukom! Ljudska bića su najslabija, dok je to biće prilično zastrašujuće: ono te može kontrolisati i manipulisati tobom kako mu se prohte. Čak ti lako može oduzeti život – a ti tvrdiš da ga možeš uhvatiti rukom. Kako ćeš ga uhvatiti? Svojim rukama svakodnevnog čoveka ne možeš ga dohvatiti. Možeš hvatati nasumice, a ono će te ignorisati, smejući ti se iza leđa – nasumično hvatanje je tako smešno. Kad bi zaista mogao da ga dotakneš, momentalno bi ti povredilo ruke. To bi bila prava rana! Ranije sam video neke ljude čije su ruke izgledale normalno – svaki pregled pokazao bi da su zdravi, i da su im ruke u redu – ali oni nisu mogli da podignu ruke, samo su visile. Naišao sam na pacijenta čije je telo u drugoj dimenziji bilo povređeno – što znači da je zaista bio paralizovan. Ako ti je telo povređeno, zar nisi paralizovan? Neki me pitaju: „Učitelju, hoću li moći da vežbam čigong? Imao sam operaciju sterilizacije.” Ili: „Nešto mi je odstranjeno iz tela.” Rekao sam im: „Nema veze, jer tvoje telo u drugoj dimenziji nije operisano, a u čigong praksi to telo igra glavnu ulogu.” Znači, upravo sam rekao da kad pokušaš da ga uhvatiš, ono će te ignorisati ako ne možeš da ga dohvatiš. Ako ga dodirneš, povrediće ti ruku.
Radi podrške velikom čigong događaju u državnoj organizaciji, na Sajam orijentalne medicine u Pekingu u dva navrata sam sa sobom poveo neke praktikante. Na oba sajma, naša praksa se isticala u odnosu na druge. Na prvoj izložbi naš Falun Dafa je proglašen za „Zvezdu čigonga”. Na drugoj izložbi naš štand je bio toliko posećen da naprosto nismo mogli da se snađemo. Iako na drugim štandovima nije bilo puno sveta, naš je bio zagušen svetom. Čekalo se u tri reda: prvi red je bio za one koji su se rano ujutru prijavili za jutarnje lečenje, drugi je bio za prijavu na popodnevno lečenje, a u trećem se čekalo na moj autogram. Mi ne lečimo bolesti – zašto smo to onda radili? Učestvovali smo da bi podržali veliku državnu izložbu čigonga i dali svoj doprinos tome.
Učenicima koje sam poveo sa sobom sam razdelio svoj gong. Svaki je dobio deo u vidu grozda energije sastavljenog od preko stotinu natprirodnih moći. Iako sam im gongom zaštitio ruke, nekima su ruke bile izujedane toliko da su krvarile i bile pune plikova; to se čak prilično često događalo. Ta stvorenja su veoma opaka. Mislite li da bi smeli da ih dotaknete rukama običnog čoveka? Pored toga, ne možete ih dohvatiti. To ne ide bez te vrste natprirodne moći, jer čim pomisliš da nešto uradiš, ona to u drugoj dimenziji znaju: kad pokušaš da ih uhvatiš, ona su već pobegla. Čim pacijent kroči na vrata, odmah će se vratiti gde je ranije bilo, a bolest će se povratiti. Ovde je potrebna natprirodna moć koja će ga sputati čim se pruži ruka. Kad je sputano, koristi se druga natprirodna moć koju su nekad zvali „Veliki način grabljenja duše”, a ta natprirodna moć je još jača: pomoću nje se iz čoveka može izvaditi duša, nakon čega ovaj neće više moći da se pomeri. Ova natprirodna moć ima specifičnu namenu, a da bi se to biće uhvatilo, dovoljno je da se nacilja. Poznato je da, iako je Sun Vukong imao ogromno telo, Tatagata je iskoristio teglu da ga smanji i pokrije ga njom. Ova natprirodna moć ima to dejstvo. Bez obzira koliko je to biće veliko ili malo, ono u trenutku biva uhvaćeno u ruku, postajući sićušno.
Osim toga, ne može se zavući ruka u telo pacijenta i nešto izvaditi iz njega – to bi poremetilo način na koji ljudi u svakodnevnom ljudskom društvu razmišljaju, što je apsolutno zabranjeno. Čak i kad bi se moglo, ne bi bilo dopušteno; ruka koja se zavlači nalazi se u drugoj dimenziji. Zamislite da neko ima srčanu bolest. Kad ova ruka krene prema srcu da uhvati biće, ruka u drugoj dimenziji prodire u telo, i momentalno ga hvata. Zatim ga hvata spoljna ruka, ruke se spajaju i tada je konačno uhvaćeno. Veoma je opako, pa se ponekad mrda u rukama pokušavajući da ih probuši, ujedajući i vrišteći. Iako u rukama izgleda jako malo, ako ga pustiš iz ruku postaće jako veliko. To nije nešto što makar ko može dotaći; bez odgovarajuće natprirodne moći ono se ne može dodirnuti. Sasvim je drugačije od onog kako obični ljudi zamišljaju.
Naravno, može se dozvoliti da ova vrsta lečenja čigongom postoji i u budućnosti, kao što je postojala uvek u prošlosti. Ali mora postojati uslov: osoba mora biti praktikant. Tokom kultivacije, njoj se dopušta da ovo iz milosrđa učini za nekoliko dobrih ljudi. Ali ona im ne može u potpunosti eliminisati karmu, jer nema dovoljno moćnu vrlinu. Zato će problemi i dalje postojati, mada će konkretna bolest biti izlečena. Običan čigong–majstor nije neko ko je kroz kultivaciju dostigao Tao; on može samo da odloži bolest, ili da je transformiše – može je transformisati u neku drugu nesreću, a da sam nije svestan ovog procesa odgađanja. Ako se u njegovoj praksi odgaja sporednu svest, to zapravo čini njegova sporedna svest. Praktikanti iz nekih praksi mogu biti prilično poznati, ali mnogi poznati čigong–majstori nemaju gong, jer im gong raste na telu sporedne svesti. Znači, nekima je dozvoljeno da za vreme kultivacije izvode ovakve stvari, jer ostaju na tom istom nivou. Vežbali su preko decenije, ili više decenija, i opet ne mogu da prevaziđu dati nivo. Zato tokom celog svog života primaju pacijente. Pošto ostaju na svom nivou, to im je dopušteno. Učenicima Falun Dafe je apsolutno zabranjeno da leče pacijente. Pacijentima možete čitati ovu knjigu. Ako je pacijent u stanju da je prihvati, ona mu može izlečiti bolest. Ali rezultati variraju u zavisnosti od količine karme konkretne osobe.
Bolničko lečenje i lečenje čigongom
Hajde da govorimo o odnosu između bolničkog lečenja i lečenja čigongom. Neki lekari Zapadne medicine ne priznaju čigong, što se čak može reći za većinu njih. Njihov stav je da ako čigong može da isceljuje, šta će nam onda bolnice? „Treba da zamenite naše bolnice! Pošto vaš čigong može da leči rukom i bez upotrebe injekcija, lekova i hospitalizacije, zar ne bi bilo divno kad biste mogli da zamenite naše bolnice?” Ovakva izjava nije ni razumna ni logična; neki ljudi naprosto ne poznaju čigong. Zapravo, lečenje čigongom ne može da liči na lečenje običnih ljudi, jer ne predstavlja veštinu običnih ljudi – on je nešto natprirodno, a kako se može dopustiti da se nešto natprirodno u velikoj meri upliće u obično ljudsko društvo? Jedan Buda ima ogromnu moć: jednim potezom ruke mogao bi da izbriše sve ljudske bolesti. Zašto to onda ne učini? Pored toga, puno je Buda – zašto svoju milost ne pokažu lečenjem vaših bolesti? Zato što obično ljudsko društvo treba da bude ovakvo kakvo jeste. Rađanje, starost, bolest i smrt su deo života, oni imaju karmičke razloge i deo su karmičkog vraćanja. Dug koji duguješ mora se otplatiti.
Lečiti bolesti drugima bilo bi isto što i remetiti ovaj princip, jer tada bi se bez kazne mogla činiti loša dela. Kako bi to moglo biti? Kao neko ko se kultiviše, ako nemaš ovu veliku moć da iz temelja rešiš problem, dopušteno ti je da iz milosrđa izlečiš pacijenta. Pošto se kod tebe pojavilo milosrđe, ovo ti se dopušta. Ali ako si u stanju da taj problem zaista rešiš, neće ti biti dopušteno da to činiš na širokoj osnovi. Na taj način bi ozbiljno poremetio stanje u kom se nalazi ljudska zajednica – što nije dopušteno. Zbog ovog je bolnice običnih ljudi nemoguće zameniti čigongom. Čigong je nešto natprirodno.
Kad bi u Kini bilo dozvoljeno da se osnivaju čigong bolnice, i kad bi mnogi veliki čigong–majstori tu počeli da leče, šta mislite, kako bi to izgledalo? Ovo se neće dozvoliti, jer bolnice održavaju postojeće stanje običnog ljudskog društva. Kad bi se osnovale čigong bolnice, čigong klinike, čigong domovi zdravlja i lečilišta, efikasnost lečenja čigong–majstora bi značajno opala, a rezultati lečenja odjednom više ne bi bili dobri. Zašto? Kako deluju među svakodnevnim ljudima, njihov Fa mora biti na nivou svakodnevnih ljudi – oni moraju ostati na nivou na kom je društvo svakodnevnih ljudi. Njihova efikasnost lečenja mora biti jednaka bolničkoj – zato njihovo lečenje ne bi funkcionisalo kako treba, pa bi i njima trebalo nešto poput nekoliko „tura terapije” da bi izlečili bolest. Obično je ovako.
Sa ili bez čigong bolnica, niko ne može poreći da čigong može da leči. Čigong je dugo popularan u javnosti; mnogi su vežbom postigli cilj lečenja bolesti i održavanja zdravlja. Bez obzira da li je čigong–majstor odložio bolest, ili je drugačije tretirana, ona je za sada nestala. Drugim rečima, niko ne može poreći da čigong leči. Većina ljudi koja posećuje čigong–majstore su oni sa teškim i komplikovanim bolestima koje se ne mogu izlečiti u bolnici – oni odlaze čigong–majstorima da bi okušali sreću, i na kraju bivaju izlečeni. Oni koji mogu da se izleče u bolnici, ne posećuju čigong–majstore; posebno u početku, svi su razmišljali na ovaj način. Čigong, znači, može da leči, ali se ne može primeniti kao druge stvari u običnom ljudskom društvu. Dok remećenje u većoj meri apsolutno ne sme da postoji, lečenje u manjoj meri, tj. neupadljiva i ne mnogo uticajna praksa, je nešto što jeste dozvoljeno. Najbolji način da se izlečimo je da sami vežbamo čigong.
Ima i onih čigong–majstora koji tvrde da bolnice ne mogu da leče, i da je efikasnost bolničkog tretmana ovakva i onakva. Šta da kažemo o ovome? Naravno, za to postoje raznorazni razlozi. Po mom mišljenju, glavni razlog je to što su ljudske moralne vrednosti do krajnosti srozane, što dovodi do raznih neobičnih bolesti koje u bolnicama ne umeju da izleče, niti uzimanje lekova ima dejstva. Ima i dosta lažnih lekova. Sve ovo je posledica činjenice da je ljudsko društvo iskvareno. Niko za to ne bi trebalo da krivi druge, jer svako je dolivao ulje na vatru. Usled ovoga će svi će u kultivaciji nailaziti na poteškoće.
Neke bolesti ne mogu se otkriti u bolnici, i ako je čovek zaista bolestan. Nekim ljudima se postavljaju dijagnoze bolesti koje nemaju naziv, jer nikad pre nisu viđene. U bolnicama ih zovu „moderne bolesti”. Može li se u bolnici izlečiti bolest? Naravno da može. Kad bolnice ne bi umele da leče, zašto bi im ljudi verovali i odlazili tamo na lečenje? Bolnice su i dalje u stanju da leče, ali njihovi načini lečenja pripadaju nivou svakodnevnih ljudi, dok su same bolesti natprirodne. Neke bolesti su prilično ozbiljne, pa je bolnički tretman neophodan u ranoj fazi. Ako postane suviše ozbiljno, u bolnici postaju nemoćni, pošto predoziranje lekovima može otrovati čoveka. Sadašnji medicinski tretmani su na istom nivou kao naša nauka i tehnologija, svi oni pripadaju nivou svakodnevnih ljudi, pa stoga imaju efikasnost kakva jeste. Još jedno pitanje koje treba razjasniti: sve što prosečni čigong tretmani i bolnička lečenja postižu je to da se poteškoća koja predstavlja fundamentalni uzrok zdravstvenog problema odloži do preostale polovine života, ili za kasnije. Oni uopšte ne uklanjaju karmu.
Hajde da govorimo o kineskoj medicini. Kineska medicina je veoma bliska lečenju čigongom. U drevnoj Kini, lekari, generalno, su imali natprirodne sposobnosti. Takvi su bili i veliki medicinski naučnici poput Sun Smijaoa, Hvatuoa, Li Šičena i Bijen Čea . Svi oni su imali natprirodne sposobnosti, dokumentovane u medicinskim spisima. Svejedno su ti izvrsni ljudi danas često podvrgnuti kritici. Kineska medicina nasledila je samo recepte i iskustva iz prakse. Drevna kineska medicina je bila veoma napredna, a njeni dometi bili su ispred današnje medicinske nauke. Neki misle da je moderna medicina jako napredna, sa komjuterskom tomografijom za pregled unutrašnjosti tela, ultrazvukom, fotografijom i X–zracima. Iako moderna oprema može biti prilično napredna, po meni je ona inferiorna u odnosu na drevnu kinesku medicinu.
Hvatuo je video tumor na mozgu Caocaoa , pa je hteo da ga operiše. Caocao je pomislio da Huatuo ima nameru da ga ubije, pa je zatvorio Hvatuoa. Na kraju je Hvatuo umro u zatvoru. Kad se Caocaova bolest povratila, on se setio Hvatuoa i poslao da ga dovedu, ali ovaj je tada već bio mrtav. Posle je Caocao zaista umro od te bolesti. Kako je Hvatuo znao? Video je. Ovo je natprirodna sposobnost čoveka, koju su nekad imali svi veliki lekari. Kad je Treće oko otvoreno, čovek s jedne strane istovremeno vidi sve četiri strane ljudskog tela. Spreda može da vidi otpozadi, s leva i zdesna. Može da vidi sloj iza sloja, i može da sagleda osnovni uzrok bolesti koji leži izvan ove dimenzije. Mogu li to moderna medicinska sredstva? Daleko od toga da mogu - trebaće im još hiljadu godina! CT skenerima, ultrazvukom i X–zracima takođe se može pregledati unutrašnjost ljudskog tela, ali oprema je glomazna, nije prenosiva i ne radi bez struje. Treće oko, međutim, ide gde ide njegov vlasnik, i ne treba mu izvor energije. Kako se onda mogu porediti?
Neki ljudi pričaju o tome kako je bajna današnja medicina. Ja nisam siguran da je tako, jer drevnim kineskim travama se zaista mogla izlečiti bolest. Puno je stvari koje nisu prenete, ali mnoge nisu izgubljene i još uvek su u upotrebi među ljudima. Kad sam predavao u Čičiharu video sam čoveka koji je na ulici držao tezgu i vadio ljudima zube. Na prvi pogled bi se reklo da dolazi s juga, jer nije bio obučen kao severoistočnjak. Nikog ko bi mu došao ne bi odbio; vadio je zub svakom ko bi došao, i imao je gomilu izvađenih zuba. Samo vađenje zuba mu nije bio cilj, već prodaja leka u tekućini. Lek je isparavao teška, žuta isparenja. Dok je vadio zub, otvorio bi bočicu, stavljajući je na obraz pacijenta naspram mesta gde je bolesni zub. Pacijentu bi zatražio da udahne isparenja žute tečnosti, koja je jedva malo bila istrošena. Bočicu bi zatvorio i sklonio. Čovek bi iz džepa izvukao šibicu. Pričajući o svom leku, šibicom bi gurnuo kvaran zub, a ovaj bi ispao. Nije bolelo. Na zubu bi se našlo jedva nekoliko mrlja krvi, ali krvarenja nije bilo. Neka svi razmisle: šibica se slomi kad se upotrebi najmanja sila, a on je izvadio zub samo laganim dodirom šibicom.
Rekao sam da u Kini i dalje ima stvari koje se prenose među ljudima, a s kojima precizni Zapadni instrumenti ne mogu da se takmiče. Hajde da vidimo čiji tretman je bolji. Njegova šibica može da izvadi zub. Kad zubar Zapadne medicine namerava da izvadi zub, on pacijentu najpre ubrizga lokalni anestetik. Injekcije bole, i mora se sačekati dok anestetik proradi. Zatim zubar vadi zub uz pomoć klešta. Posle dosta vremena i napora, ako zubar nije pažljiv, koren će se izlomiti unutar desni. Tada će zubar uzeti čekić i bušilicu da ga iskopa, što će pacijenta nagnati da uzdrhti od straha. Posle će za bušenje biti iskorišćen precizni instrument. Neke ljude bušenje toliko boli da skoro poskakuju. Iz zuba će iscuriti prilična količina krvi, pa će pacijent neko vreme pljuvati krv. Čiji tretman vam se čini bolji? Čiji je napredniji? Trebalo bi da uzmemo u obzir ne samo to kako alat izgleda, već i koliko je efikasan. Drevna kineska medicina je bila veoma napredna, i današnja Zapadna medicina neće je moći stići još puno godina.
Drevna kineska nauka je drugačija od naše sadašnje nauke koju smo naučili od Zapada, jer je išla drugačijim putem, koji bi mogao dovesti do drugačijeg stanja. Zato drevnu kinesku nauku ne možemo pojmiti na način kako sada sagledavamo stvari. Pošto se drevna kineska nauka fokusirala direktno na ljudsko telo, život i univerzum, direktno proučavajući ove predmete, imala je drugačiji pristup. U to doba, učenici su u školi vežbali meditaciju i učili ispravan sedeći stav. Kad bi u ruku uzeli pero, regulisali bi disanje i či. U svim profesijama se verovalo u pražnjenje uma i regulisanje disanja – takvo je bilo stanje celokupnog društva.
Neko je rekao: „Da smo sledili drevnu kinesku nauku, da li bismo imali automobile i vozove? Da li bismo imali današnju modernizaciju?” Rekao bih da se drugačije okolnosti ne mogu sagledati iz perspektive ovog okruženja – u načinu razmišljanja morala bi se desiti revolucija. Da nema televizora, ljudi bi ih imali u glavama, a gledali bi šta god požele. Imali bi i natprirodne moći. Da nema vozova i automobila, ljudi bi mogli da se uzdignu u vazduh sa mesta na kom sede - ne bi im ni liftovi trebali. Ovo bi donelo drugačiji društveni razvoj, koji ne bi obavezno bio ograničen sadašnjim okvirima. Leteći tanjiri vanzemaljaca putuju nezamislivim brzinama, smanjuju se i povećavaju. Oni su preuzeli jedan još drugačiji način razvoja, koji proističe iz drugačijeg naučnog pristupa.